Soulmate*

Danas sam počela da čitam knjigu "Zovem se sećanje", En Brešers. Upoznajemo Danijela, momka  koji se seća svakog svog prošlog života i duša sa kojima se susretao.  Svaki put se iznova zaljubljuje u istu dušu, ali u svakom životu njihova ljubav ne uspeva.  Tek sam počela da čitam ovu knjigu i jako me inspirisala na dublja razmišljanja.

Razmislite o ljudima sa kojim se družite. Postoje osobe sa kojima ste godinama gradili odnos, a postoje i osobe koje ste tek upoznali, a osećate se kao da se znate sto godina. Takve osobe su u stanju da nam za jako kratko vreme postanu bitne kao i prijatelji sa kojima negujemo odnos od detinjstva. Sa tim ljudima, kako se to kaže "kliknemo". Većina to posmatra površno. Normalno je da nam neko jednostavno više odgovara, ali možda taj osećaj da ga znamo dugo nije tek tako tu. Možda ga stvarno znamo od pre. 

Dugo nisam razmišljala o ovoj temi, ova knjiga me je podsetila na nešto što sam lično doživela.  Za jako kratko vreme sam se zbližila sa jednom osobom. Dok smo jednom pričali rekla mi je za ovu teoriju, kako veruje da ljude za koje se odmah veže  zna iz prošlog života. Znala je bukvalno sve o tome i od kako mi je to ispričala postala je nekako drugačija. Neposredno posle toga smo prestali da se družimo, iako nije bilo nikakve svađe. Bila sam skeptična i nisam baš verovala u to. Ali sad kad pomislim, nekako je zanimljivo. Ne kažem da verujem u to, ali bih volela da je istina. Analizirala sam u glavi svaku osobu u mom životu sa kojom sam se na taj način, brzo i spontano vezala. Uvek je bilo nekako posebno.

Verujem da bi veza, brak, tj. ljubav sa srodnom dušom koju znamo od pre bila najstrasnija i najčvršća.

Zašto bi to bilo nemoguće? Ako mi postojimo, ceo ovaj svet, zašto i to ne bi bila istina? 

Čitala sam o raznim ljudima koji tvrde kako se sećaju svog prošlog života. Znaju i detalje kao što su: kako su se zvali, gde su živeli, kako su umrli. 

Ako je ovo stvarno tačno, volela bih da upoznam što više bliskih duša iz prošlih života. Za one koje su već sa mnom, želela bih da zauvek ostanu.

Da li ste nekada razmišljali o reinkarnaciji duša?

Da li ste nekada osetili tu posebnu vrstu povezanosti?

My love birthday

Ovaj post posvećujem osobi koju mnogo volim. Tomo srećan rođendan!  Ovo je treći njegov rođendan koji proslavljamo zajedno kao prijatelji, a drugi kao momak i devojka.:3
Želela sam da ovaj post objavim tačno 22. oktobra, tj. sutra, ali pošto ćemo zajedno čekati njegov rođendan odlučila sam malo da poranim.

Napravila sam mu jedan video, nadam se da će vam se svideti. :)

Magic of night

Noć... Deo dana kada smo najosećajniji. Ležimo u našim toplim krevetima  i razmišljamo šta nam se desilo tokom dana, nedelje, meseca, nekada čak i godine. Tada je svaki događaj koji nam se desio intezivniji nego što zaista jeste. Gledamo sve što se desilo detaljnije. U glavi se okreće tornado misli.

Noć je taj trenutak kada smo najiskreniji prema sebi, ne možemo odvraćati pažnju drugim stvarima i zaboravljati ono o čemu izbegavamo da mislimo u toku dana.

Prisetite se sada kada ste prvi put razmišljali o tome da ste se zaljubili, kada ste odlučili da napravite neku promenu u životu, kada ste shvatili da ste pogrešili nekim svojim postupkom, kada ste bili najsrećniji, najtužniji?  Da li je to bilo one večeri? 

Većina bitnih odluka u životu, bilo da su ispravne ili pogrešne donosimo u kasne sate. Tada se svako nalazi u samo svom malom svetu. Nekada noćna inspiracija bude eksplozivnija nego što treba. Tada opraštamo, priznajemo, suočavamo se. Sledeće jutro se pitamo: "Šta mi bi?". Na taj način nam se nekada dese neke od najboljih stvari u životu. Međutim, u glavu nam dolete povremeno i razne poruke prošlosti. U tom trenutku se vraćamo tamo gde smo nekada bili, umišljamo da nam je još stalo do određenih ljudi, događaja, a onda shvatimo da je to samo trenutni zanos i da smo prešli preko svega toga. 

Noć je takođe večita inspiracija. Verujem da su najlepša muzička i književna dela nastala pod zvezdama. 

I za kraj, ono što najviše obeleži veče jeste ta jedna osoba. Iako nam svake noći kroz glavu prođe milion osoba, uvek postoji ona jedna o kojom razmišljamo na poseban način. Tada zaboravljamo na sve ružno. Nije bitno da li smo sa njom ili ne, da li nam je nešto loše ili dobro uradila, da li leži pored nas ili udaljena od nas kilometrima. 

Dok polako tonemo u san, prisećamo se samo lepog sa tom osobom, razmišljamo o tome šta želimo sa njom, doživljavamo sve to u našem svetu, maštamo da će se jednog dana stvarno ostvariti...

Da li i vi mislite da se noću stvarno dešavaju čudesne stvari? 

My mind is a mess*

Kuća, škola, kuća, škola... Bliži se tromesečje i sve je više obaveza, a sve manje slobodnog vremena. Ne znam kako je vama, ali ja sve više ludim. Tako malo vremena za opuštanje. Kada i odlučim da izađem moram da trpim kišu, koju pritom ne podnosim.

Ovih dana sam baš skrenula sa puta. Bila sam jako negativna. Kad god nešto nije bilo po mom planu, čak iako je to sitnica, uništi mi ceo dan.

Medjutim, došao je i trenutak da se osvestim. Svakoj osobi dođe vremenom taj loš period, kada sve gleda iz tamnijeg ugla.  Te dane ne možemo da izbegnemo, ali imamo tu moć da kontrolišemo njihovo trajanje. Normalno je da svaki dan ne može biti srećan, savršen. Uvek će biti loših dana, ali ako ih je sve više, to je već problem u našoj glavi.

Da se vratimo na mene. Nekoliko dana sam baš bila u rasulu. Najgore od svega je što mi se ništa loše nije desilo. Nemam problema u porodici, imam dečka sa kojim mi je savršeno, sa prijateljima je super, u školi isto. Uhvatilo me je nešto baš loše. Kao da druga osoba uđe u mene. U jednom trenutku sam samo postavila sebi pitanje: "Zašto sam ovakva?". I od tog trenutka, kao da sam se trgla iz sna. Nastavila sam da se ponašam normalno, pozitivno, kao i uvek.

Verujem da se ovo bar jednom desilo i vama.Moja teorija će vam možda biti čudna.  U nama su dve osobe. Kao što sam rekla, zato nije moguća bezgranična sreća, nekada i naša druga strana mora da dominira. Na nama je da se borimo  našom boljom stranom i pokušamo da ona što duže vlada našim telom.

Zato, nikada ne krivite svoju okolinu za svoje raspoloženje, rešite to sami sa sobom.


Šta vi mislite o ovome?

It's time to shine

Sigurno vam se nekad desilo da gledate neku osobu i shvatite da se prolepšala. Vratite pogled, pokušavate da nađete šta je to promenila u svom izgledu. Trudite se da uočite promenu, zagledate je od glave do pete.Odakle taj sjaj? Kako je moguće da neko toliko lepše izgleda, a u stvari je isti? 

Baš ova pitanja postavljala sam sebi kada sam videla svoju najbolju drugaricu posle letnjeg raspusta. Bila je toliko drugačija. Skenirala sam je  prvih nekoliko minuta. Osmeh joj je bio lepši nego ikad. U trenutku sam shvatila šta se dešava. Prepoznala sam taj osmeh. Prvi put je bila stvarno srećna, promenila se. 

Sada ću vam ispričati malo o mojoj drugarici. Ona je jedno predobro biće. Jedna od najboljih osoba koje poznajem. U prvoj godini je nisam primećivala. Bila je dosta tiha. Krajem druge godine pričale smo nešto sasvim neobavezno. Jako mi se svidela, shvatila sam da nije toliko stidljiva kao što je delovala. Počele smo redovno da se čujemo, družimo. Shvatila sam koliko je ona u stvari zanimljiva i duhovita devojka. Medjutim, imala je jednu kočnicu. Na njoj se videlo da je nesigurna, nije imala samopouzdanja. Često bi joj se dešavali dani kada bi se uvukla u sebe. Najviše je pogađalo to što nikada nije imala dečka. Stalno sam joj pričala kako to nije bitno, da će se to desiti kad se najmanje bude nadala. Najgore od svega što je devojka stvarno prelepa, ne pričam to jer mi je drugarica, već zato što stvarno jeste tako. Ona toga uopšte nije bila svesna. Uvek su je pogađale sitnice. Mali blamovi u njenoj glavi bili su strašni događaji o kojima je razmišljala danima. Mišljenje drugih takođe je veoma primala ka srcu, iako bi za nju retko ko rekao nešto loše. 

Iz ovog opisa možete shvatiti kakav je tip osobe bila. Međutim, onda su krenule promene.

Sada shvatam da se ta promena nije desila tog dana kada sam je videla. Počelo je to još mnogo pre, ali se tada odrazilo. Još početkom raspusta, ona je počela da menja svoje stavove. Ni sama ne znam kako se to desilo, ali postajala je sve pozitivnija. Počela je da upoznaje dosta novih ljudi. Postajala je samim tim i otvorenija. Otišla sam na more i nismo se videle neko vreme. Naravno, sve vreme smo se čule. I ona je bila na moru, napkon je našla savršenog dečka za sebe. Sve joj je krenulo. Ona je sada nova osoba. Prvo sam mislila da je promenilo to što je našla dečka, ali ne. To joj je povećalo samopouzdanje, medjutim to nije razlog. Pravi razlog je njen novi ugao gledanja, shvatanje svojih vrlina i vladanje istim. Da bi ste  bili srećni morate da zavolite sebe i da znate da nosite ono što imate. 

I used to think confidence came from what other people thought of me. Now, i realize confidence comes from what i think of myself.

Da li vi imate samopouzdanja?

Da li ste spremni da iznesete najlepši deo vas i zasijate?

my blondy<3