The truth

Svi mi volimo najlepše trenutke da podelimo sa najbližima. Svi mi volimo najgore trenutke da podelimo sa najbližima. Većina nas voli da je što češće okružena porodicom, prijateljima, drugim bliskim osobama. Uvek deluje da je lakše prebroditi neki problem ako imamo podršku.

Međutim, prava istina je da smo svi mi sami. Ne, nisam rekla usamljeni, već sami. Kada ste ispričali svoj problem najboljoj drugarici, u zabludi ste kako vam je lakše, izbacili ste sve probleme iz sebe. Nije vama pomoglo to što ste rekli problem drugarici, već što ste ga priznali na glas sebi. 

Ovo što vam sada pričam najbolje možete shvatiti uveče. I da imate najbolje osobe oko sebe, na kraju dana, sami ćete leći u svoj krevet, samo vi, vaše misli i vaši snovi. Tada je svako prepušten samo svom biću, svom umu, svojim emocijama. 

Ako želite da postanete jači, morate shvatiti tu činjenicu. Mi smo sami sa sobom i našim mislima. Niko nam ne može rešiti problem dok ga sami ne rešimo. Niko se neće radovati našem uspehu ako ga mi sami ne doživimo kao veliki uspeh. Moramo raditi na sebi. Ovog puta ne mislim na fizički izgled, naše obrazovanje, radne navike, mislim na upravljanje emocijama. 

Dok ne zavolimo sebe najviše na svetu, dok ne  počnemo da cenimo sebe, neće ni drugi. 

Ljudi kojima smo okruženi gledaju nas onako kako mi vidimo sebe. 

I zato, ne mislite da je pogrešno da nekada neke stvari ostavite samo za sebe i svoja četiri zida, da rešite neke situacije u životu sami. Jer ako se stalno navikavate da se oslanjate na druge, može se slučajno i neočekivano desiti da u jednom momentu nema baš nikoga ko može da vam pomogne. Budite spremni na to, trenirajte sebe, makar se to nikada ne desi. 

We come alone, and alone we die. 

Autumn

 Nije me bilo dugo, dobre dve nedelje. Žao mi je što nisam stigla da pišem, ali nadoknadiću to.
Babyblue me je nominovala za svoj jesenji tag i hvala joj na tome. Međutim, možete primetiti da je moj blog malo drugačiji. Ne pravim tagove, ne vrtim neke teme koje svi pišu, volim da svaki moj post bude baš u mom stilu. Prvih nekoliko postova sam pisala na taj način, kao ostali, ali sam shvatila da mi to ne odgovara. Čim sam počela da pišem na svoj način, broj followera mi se znatno povećao i hvala vam na tome. Iako ne pišem tagove, Babyblue mi je dala jako lepu ideju, tako da ću u ovom postu tema biti  jesen.

Zahvaljujući mom najboljem fotografu, Sofiji, u ovom postu ćete moći da uživate u mojim jesenjim slikama

Kada sam bila mala nisam baš volela jesen. Početak škole, učenje, kiša, odlaganje laganih letnjih stvari na najvišu policu...Užas. Međutim, kako sam počela da starim, sve više sam počela da je volim. Ranije, kad bi me neko pitao: "Koje ti je omiljeno godišnje doba?", iz stopa bih rekla: " LETOO!". Vremenom sam shvatila da svako godišnje doba ima svoje vrline. 

Jesen je vizualno pravo božanstvo. Šetam ulicom, upijam sve te divne boje sa uživanjem. Žuta, narandžasta, crvena, zelena! Sedim na klupi, gledam gole grane. Svaki list je krenuo svojim putem, ostavlja stablo usamljeno. Naravno, novi listići će doći u svoje vreme i stablo će opet imati društvo. Da li ste primetili jednu stvar? Koliko god listova stablo promenilo, ono ostaje isto, kao i ljudi. Moje stablo se nikada neće promeniti. Vaše stablo se nikad neće promeniti. Svi mi menjamo lišće, menjamo se godinama, ali naša bit, naše stablo se nikada neće promeniti. 

Mrzim jesenje kiše. Nekako teraju na to da se osećam usamljeno, pa čak i kada to nisam. Kada pada kiša ne ide mi se nigde, utonem u sebe. Tih dana uvek slušam neke tužne pesme, previše razmišljam. Ali kada te sa nekim zatekne kiša, mnogo je lepše. Tada je to uživanje. Znate ono kad delite kišobran sa dragom osobom, ili kojim slučajem nemate kišobran? Haha..Tada je prava žurka. Kada imate sa nekim  takve momente, ništa nije teško, pa čak ni da pokisnete. 

Najlepši moj fotograf

Probajte da svaki trenutak učinite divnim, iskoristite lepote jeseni. Bacite nekog u lišće, jurite se sa prijateljima po kiši, pronađite neki zanimljiv list za dragu osobu i poklonite joj ga, slikajte fantaziju boja koja vlada ovim godišnjim dobom. 

Autumn: The years last, loveliest smile. 

Da li vi volite jesen?

Šta vam je najlepše da radite kada je jesen? 

Sviđaju li vam se moje slike?

Ljubim vas!

The past is your lesson

Zamislite da postoji vremeplov. Udjemo u njega, pronadjemo dan, mesec, godinu, mesto. Kliknemo samo jedno dugme i tamo smo. Zagrlimo osobu koju više ne možemo u sadašnjosti. Završimo kontakt sa osobom, pre nego što nas povredi. Sprečimo da mi nekoga povredimo. 

Uff, toliko toga bi mogli da promenimo, svaku našu grešku. uživali bi u momentima u kojima nismo dovoljno, svesni da sve to gubimo u budućnosti. 

Hajde sada raazmislite malo bolje. Zanela vas je ova ideja? Ko zna, možda se nekada i ostvari. Ali da li je to stvarno potrebno? Uostalom, koja bi onda bila svrha života, kada bi bilo sve savršeno?

Ideja ovog života jesu greške i borba. Sve ono što se desilo pre, najbolja je lekcija za sada.

 Za sve vaše greške, ne krivite sebe najstrožijim kaznama, samo nemojte opet da pogrešite. Za svaku osobu koja vam je oduzeta, ne budite tužni što je više nema, već što ste je ikada imali, i za sve ostale nalik njoj koje još imate, koje su uz vas. Za sve izdaje, budite mudriji i pažljiviji sada, ne dozvolite da vas nasamare opet. Za sve srećne trenutke koji su prošli, ne kukajte za njima, trudite se svim silama da napravite nove, čak i bolje. 

Najgore što možete uradite jeste da se neprestalno kajete. Kajanje bi trebalo da bude jedan kratak period koji sledi neposredno nakon greške. Ali od kajanja nema vajde. Treba što pre krenuti u akciju, ispraviti stvari. Kao što volite da se prisetite lepih stvari i svesni ste da su one vaš odraz, želite ih opet. Morate biti svesni da i događaji iz prošlosti kao i ljudi, na koje niste baš ponosni predstavljaju vaš odraz. Nema poente pljuvati bivše ljubavi, prijatelje, svi oni su bili samo vaš izbor, tada su vam odgovarali.

Zato, neka vam svaki događaj bude samo lekcija. Težite ka tome da ponovite lepe događaje iz prošlosti, sledite iste smernice kao i tada. Takođe, težite da izbegnete ono loše što ste već iskusili, pronađite novi put, stari ostavite po strani. Jer, ako opet krenete tim lošim putem, upašćete u lavirint. Kada jednom krenemo lavirintom prošlosti, teško ćemo izaći iz njega.

Soulmate*

Danas sam počela da čitam knjigu "Zovem se sećanje", En Brešers. Upoznajemo Danijela, momka  koji se seća svakog svog prošlog života i duša sa kojima se susretao.  Svaki put se iznova zaljubljuje u istu dušu, ali u svakom životu njihova ljubav ne uspeva.  Tek sam počela da čitam ovu knjigu i jako me inspirisala na dublja razmišljanja.

Razmislite o ljudima sa kojim se družite. Postoje osobe sa kojima ste godinama gradili odnos, a postoje i osobe koje ste tek upoznali, a osećate se kao da se znate sto godina. Takve osobe su u stanju da nam za jako kratko vreme postanu bitne kao i prijatelji sa kojima negujemo odnos od detinjstva. Sa tim ljudima, kako se to kaže "kliknemo". Većina to posmatra površno. Normalno je da nam neko jednostavno više odgovara, ali možda taj osećaj da ga znamo dugo nije tek tako tu. Možda ga stvarno znamo od pre. 

Dugo nisam razmišljala o ovoj temi, ova knjiga me je podsetila na nešto što sam lično doživela.  Za jako kratko vreme sam se zbližila sa jednom osobom. Dok smo jednom pričali rekla mi je za ovu teoriju, kako veruje da ljude za koje se odmah veže  zna iz prošlog života. Znala je bukvalno sve o tome i od kako mi je to ispričala postala je nekako drugačija. Neposredno posle toga smo prestali da se družimo, iako nije bilo nikakve svađe. Bila sam skeptična i nisam baš verovala u to. Ali sad kad pomislim, nekako je zanimljivo. Ne kažem da verujem u to, ali bih volela da je istina. Analizirala sam u glavi svaku osobu u mom životu sa kojom sam se na taj način, brzo i spontano vezala. Uvek je bilo nekako posebno.

Verujem da bi veza, brak, tj. ljubav sa srodnom dušom koju znamo od pre bila najstrasnija i najčvršća.

Zašto bi to bilo nemoguće? Ako mi postojimo, ceo ovaj svet, zašto i to ne bi bila istina? 

Čitala sam o raznim ljudima koji tvrde kako se sećaju svog prošlog života. Znaju i detalje kao što su: kako su se zvali, gde su živeli, kako su umrli. 

Ako je ovo stvarno tačno, volela bih da upoznam što više bliskih duša iz prošlih života. Za one koje su već sa mnom, želela bih da zauvek ostanu.

Da li ste nekada razmišljali o reinkarnaciji duša?

Da li ste nekada osetili tu posebnu vrstu povezanosti?

My love birthday

Ovaj post posvećujem osobi koju mnogo volim. Tomo srećan rođendan!  Ovo je treći njegov rođendan koji proslavljamo zajedno kao prijatelji, a drugi kao momak i devojka.:3
Želela sam da ovaj post objavim tačno 22. oktobra, tj. sutra, ali pošto ćemo zajedno čekati njegov rođendan odlučila sam malo da poranim.

Napravila sam mu jedan video, nadam se da će vam se svideti. :)

Magic of night

Noć... Deo dana kada smo najosećajniji. Ležimo u našim toplim krevetima  i razmišljamo šta nam se desilo tokom dana, nedelje, meseca, nekada čak i godine. Tada je svaki događaj koji nam se desio intezivniji nego što zaista jeste. Gledamo sve što se desilo detaljnije. U glavi se okreće tornado misli.

Noć je taj trenutak kada smo najiskreniji prema sebi, ne možemo odvraćati pažnju drugim stvarima i zaboravljati ono o čemu izbegavamo da mislimo u toku dana.

Prisetite se sada kada ste prvi put razmišljali o tome da ste se zaljubili, kada ste odlučili da napravite neku promenu u životu, kada ste shvatili da ste pogrešili nekim svojim postupkom, kada ste bili najsrećniji, najtužniji?  Da li je to bilo one večeri? 

Većina bitnih odluka u životu, bilo da su ispravne ili pogrešne donosimo u kasne sate. Tada se svako nalazi u samo svom malom svetu. Nekada noćna inspiracija bude eksplozivnija nego što treba. Tada opraštamo, priznajemo, suočavamo se. Sledeće jutro se pitamo: "Šta mi bi?". Na taj način nam se nekada dese neke od najboljih stvari u životu. Međutim, u glavu nam dolete povremeno i razne poruke prošlosti. U tom trenutku se vraćamo tamo gde smo nekada bili, umišljamo da nam je još stalo do određenih ljudi, događaja, a onda shvatimo da je to samo trenutni zanos i da smo prešli preko svega toga. 

Noć je takođe večita inspiracija. Verujem da su najlepša muzička i književna dela nastala pod zvezdama. 

I za kraj, ono što najviše obeleži veče jeste ta jedna osoba. Iako nam svake noći kroz glavu prođe milion osoba, uvek postoji ona jedna o kojom razmišljamo na poseban način. Tada zaboravljamo na sve ružno. Nije bitno da li smo sa njom ili ne, da li nam je nešto loše ili dobro uradila, da li leži pored nas ili udaljena od nas kilometrima. 

Dok polako tonemo u san, prisećamo se samo lepog sa tom osobom, razmišljamo o tome šta želimo sa njom, doživljavamo sve to u našem svetu, maštamo da će se jednog dana stvarno ostvariti...

Da li i vi mislite da se noću stvarno dešavaju čudesne stvari? 

My mind is a mess*

Kuća, škola, kuća, škola... Bliži se tromesečje i sve je više obaveza, a sve manje slobodnog vremena. Ne znam kako je vama, ali ja sve više ludim. Tako malo vremena za opuštanje. Kada i odlučim da izađem moram da trpim kišu, koju pritom ne podnosim.

Ovih dana sam baš skrenula sa puta. Bila sam jako negativna. Kad god nešto nije bilo po mom planu, čak iako je to sitnica, uništi mi ceo dan.

Medjutim, došao je i trenutak da se osvestim. Svakoj osobi dođe vremenom taj loš period, kada sve gleda iz tamnijeg ugla.  Te dane ne možemo da izbegnemo, ali imamo tu moć da kontrolišemo njihovo trajanje. Normalno je da svaki dan ne može biti srećan, savršen. Uvek će biti loših dana, ali ako ih je sve više, to je već problem u našoj glavi.

Da se vratimo na mene. Nekoliko dana sam baš bila u rasulu. Najgore od svega je što mi se ništa loše nije desilo. Nemam problema u porodici, imam dečka sa kojim mi je savršeno, sa prijateljima je super, u školi isto. Uhvatilo me je nešto baš loše. Kao da druga osoba uđe u mene. U jednom trenutku sam samo postavila sebi pitanje: "Zašto sam ovakva?". I od tog trenutka, kao da sam se trgla iz sna. Nastavila sam da se ponašam normalno, pozitivno, kao i uvek.

Verujem da se ovo bar jednom desilo i vama.Moja teorija će vam možda biti čudna.  U nama su dve osobe. Kao što sam rekla, zato nije moguća bezgranična sreća, nekada i naša druga strana mora da dominira. Na nama je da se borimo  našom boljom stranom i pokušamo da ona što duže vlada našim telom.

Zato, nikada ne krivite svoju okolinu za svoje raspoloženje, rešite to sami sa sobom.


Šta vi mislite o ovome?